Goli otok : knjiga peta

'Citavu sedmu deceniju XX veka proveo sam u teskom razmisljanju sta da radim sa, javnosti nedovoljno poznatom, pojavom zvanom Goli otok. Strasno me je uznemiravalo sto se o Golom otoku pise - necu da kazem neodgovorno, nego ponekad i s iskrenim uverenjem - da je takav tragican dogadjaj bio potreban, jer je Tito njime nesto u tadasnjoj Jugoslaviji, kao, spasao. Ja, medjutim, takvo pisanje nikad nisam drukcije ocenjivao nego kao udbasko. U mome razmisljanju, koje nije bilo za javnost, pomagali su mi i neki prijatelji, kakav je, recimo, bio Borislav Mihajlovic Mihiz. Ali i oni su umeli da grese.

I tako sam poceo da vodim pripremne razgovore s pojedinim ljudima, koji su se sastojali u tome da treba da razgovaramo o Golom otoku, i to za javnost i potpuno otvoreno. Nailazim pritom na velika odbijanja, motivisana uglavnom strahom. Ali nekoliko mojih dobrih prijatelja je najzad pristalo. I pod sam kraj 1978. pocinjem da radim.

U tom trenutku ja, naravno, ne mogu da znam da ce oktobra 1979. Udba doneti odluku kojom me stavlja na listu za nekakvu operaciju 'Munja', koju cu, kad joj juna 2001. u svom policijskom dosjeu nadjem resenje, protumaciti kao pripremu za likvidaciju. Naravno da nitkovska organizacija to zatim nece voleti da prizna'.
(Dragoslav Mihailovic)